rekoh doktoru kad konačno ugledah svijetlo dana. Dobro jutro majko. Dobro jutro, dobro jutro… Izgleda da me ne razumiju. Možda im moja pojava ne uliva povjerenje, ili jednostavno nisu navikli da razgovaraju sa novorođenčem. Mada ni ja njih ništa ne razumijem. Možda ako povisim glas budu spremni da me saslušaju… A možda i ne. Daću im malo vremena da me upoznaju. A onda ćemo vidjeti.
Fino prijepodne. Reklo bi se da će miholjsko ljeto potrajati. Nije da je ružno pogledati drveće sa gomilom žutog lišća koje tek treba da otpadne, dok sunce zalazi obasjavajući ih na neki neobičan način. I sve se to tako lako zanemari.
Imam utisak da sam potcijenjen. Uglavnom razumijem šta mi roditelji pričaju, ali ja sâm imam problema da artikulišem svoje misli. Osjećam da moje riječi ne postižu predviđeni efekat. I dalje me svi zovu mali
Nisam siguran zbog čega me tjeraju da se družim sa gomilom dječurlije. Valjda bi morali da uvide da sam daleko odmakao u odnosu na njih. Nešto kao socijalizacija djeteta je veoma važna. I dalje sam dijete… Pa dokle više?
E, sad možemo već nešto i da isplaniramo. Podne nije toliko daleko, a ja svakim danom rastem sve više i više. Naravno, tu je i neprijatnost pohađanja škole, ali i to će jednom proći. Ne znam zbog čega sam toliko želio da budem shvaćen – dovoljno je da znam da sam slobodan da radim što god poželim. Ne može mi niko ništa, jači sam od sudbine i tako te stvari. A i društvo je super. Siguran sam da ćemo biti isti i od danas za pedeset godina. Sve bre junak do junaka.
Upeklo sunce. Nije ni čudo kad grije pod pravim uglom. Nije to toliko loše kad imam popunjen dan. Dobro, možda nije popunjen aktivnostima koje bih ja želio, ali makar se nešto radi. Ima se, može se, samo što čovjek mora da se potrudi da bi imao… Da bi se moglo. Makar nikog ne molim, nego sâm zarađujem. Nisu ni jarani što su bili – mogao sam i ja tako, ali neću. Mada nisam mislio ni da će oni. Snašli se, kažu. Ajd kad kažu.
Suton stigao pomalo neprimjetno. Zakleo bih se da sam, kad sam zadnji put obratio pažnju, izgledao mnogo drugačije. Jednobojnije. Kako to nisam primijetio? Nekad mi je vrijeme teklo vrlo sporo, sad nisam siguran da li treptaj oka traje koliko treptaj oka, ili koliko i minut, sat, dan, ili možda godina? A poslije zalaska sunca nastupa noć. Pa uvijek je i nastupala, samo nešto nisam razmišljao o tome.
A sada kada je noć tu, ne mogu a da ne mislim o njoj. Šta poslije nje? Ili još bolje, šta je bilo prije nje? Nije trebalo da mislim da imam dovoljno vremena za sve što sam htio da kažem, da uradim, da osjetim... Imao sam dovoljno vremena, samo nije trebalo da mislim da imam dovoljno vremena. Nekad nije korisno previše razmišljati. Završetak krasi djelo, a ne neprestano razmišljanje o djelu. A moj završetak i moje djelo? Valjda mi je dovoljan odgovor to što uopšte moram da se pitam. O kako bi bilo lijepo da postoji još jedno sjutra... Sve bi bilo drugačije...
